О књизи: година / „Куљило је. Сергејев је подигао крагну капута и, широким корачајући преко улице и прскајући блато, кренуо ка три тополе, иза којих су прозори сијали добродошлице. Стигавши до тротоара, где је под балдахином светлуцала дрвена платформа, Сергејев је уздахнуо, обрисао лице марамицом и позвонио. Нису га отворили. Поново се јавио. Исти резултат. Затим је отишао до прозора и почео да гледа кроз њега, бубњајући по стаклу. Соба је била велика и елегантна. На столу је горела бронзана лампа испод мат, ледене кугле. Меке фотеље су стајале у полукругу на шареном тепиху. На белом зиду изнад, златна трака венца сјајно је сијала, одражавајући се у огледалу…»